Ton Ostguta

In Blog, Recenzije by Apok

Da bismo govorili o klubu koji se smatra za Meku tehna, jednostavno ne možemo da zaobiđemo njegovu reputaciju i istoriju. Da, govorimo o klubu u kome žurke traju danima, gde tehno obitava i konstantno evoluira. Berghain. Ono sto mnogi ne znaju je to da Berghain ima svog prethodnika: Ostgut. A upravo tamo počinje naša priča.

Ostgut je otvoren 1999. godine, a srušen 2003. kako bi se na njegovom mestu podigla O2 Arena. Preko betonskog pločnika i kroz gomilu napuštenih građevina, stizalo bi se do neugledne sive zgrade. Ništa nije sakrivalo činjenicu da je taj prostor prvobitno izgrađen kao mesto za popravku vozova. Ipak, sam raspored je bio pažljivo osmišljen kako bi podijum bio u samom fokusu. Nije bilo separea za pušače, ni restorana, a ni bašte. Bez ikakvih zidnih ukrasa ili instalacija.

Ostgut je bio spona između berlinske klubske scene devedesetih, koja je punila napuštena skladišta u prestonici bivše Istočne Nemačke, i kosmopolitske scene koju danas čine hiljade „party“ turista (EasyJettera) svakog vikenda. Centralni berlinski kvart, Mitte, u to vreme se nije mogao pohvaliti bogznakakvim žurkama. Tehno revolucija se odigrala skoro deset godina ranije, i već je izgubila dosta od svog naleta, posebno 1997 . nakon zatvaranja kluba E-Werk. Nakon gotovo deceniju blejanja i žurki u beskrajnom nizu ilegalnih i polulegalnih lokala, sve je postalo ništa drugo do rutina. Klub u koji si išao je mnogo više govorio o tebi kao osobi, a mnogo manje o tvom muzičkom ukusu ili želji da se provedeš. U Ostgutu se nije radilo o sceni, karijeri ili ciljnim grupama, već o emancipaciji.

Ostgut je, pored E-Werka, bio prvi klub sa domaćim (rezident) DJevima koji su stvorili svoj prepoznatljivi klupski zvuk. U većini mesta, rezident DJ bi bio samo propratni umetnik nekoj međunarodnoj zvezdi, ali u Ostgutu nisu angažovali velike berlinske DJ zvezde devedesetih (Rok, Tanith, Woody, Disco), već su verovali svom instinktu. André Galluzzi se u tom trenutku doselio iz Frankfurta. Marcela Dettmanna su pozvali telefonom, nakon sto je doturio svoj demo snimak: „Slušali smo tvoju kasetu dok smo sređivali lokal i uživali smo u njemu.“ Pridružila su im se i imena kao što su Margaret Dygas, Ben Klock, Marcel Fengler, Prosumer, Samuli Kemppi, Shed, Tama Sumo, Tobias Freund i Tim Paris.

Ostgut je ipak zatvoren 6. januara 2003. godine, kada je priređen tridesetočasovni oproštajni događaj. Bivše skladište za popravku vagona, u kome se klub nalazio, srušeno je nedugo nakon zatvaranja kluba. Onda se 2004. godine otvorio Berghain. Sam naziv je zapravo kombinacija naziva dve berlinske četvrti koje se nalaze u neposrednoj blizini kluba – Kreuzberga (bivšeg Zapadnog Berlina) i Friedrichshaina (bivšeg Istočnog Berlina)- doslovni prevod reči Berghain znači „planinski šumarak“. Dve godine nakon toga, otvoren je i Panoramabar. Do njega se dolazilo ogromnim stepeništem, nakon prolaska kroz garderobu. Kao i u Ostgutu, postajali su samo podijum, šank i običan toalet, razmešteni tako da nije postojao kutak u kojem bi se mogao skloniti od gužve. Nick Höppner, rezident DJ koji je osnovao i vodio lejbl do decembra 2012, izjavio je 2007. godine: „Razlika je u sledećem- dok Panoramabar manje-više naginje ka hausu, Berghain je zaista mesto za puriste tehno zvuka.

Pola godine nakon otvaranja kluba, Nick Höppner i menadžment Beghaina su se našli, nakon čega je pao dogovor oko autorskih prava za njihov prvi miks “CD Berghain 01 mixed by André Galluzzi”, dok su se kompaniji Kompakt obratili za pomoć oko distribucije. Ono što je Ostgut uvek činilo prepoznatljivim su kreativnost i originalnost, kao i osećaj familijarnosti. Ostgutovi producenti koji su izdavali trake sa tim prepoznatljivim pečatom, bili su deo velike porodice. Zanimljivo je kako je došlo do nastanka FUNF kompilacije. Emika je tokom nastupa prenela Nicku svoja iskustva iz Berghaina. Opazila je kako se sve treslo i vibriralo, da bi nakon sati provedenih u snimanju zvukova iz kluba nastala Emikina kolekcija od 4GB semplova koja je podeljena rezidentima. U jednom od svojih intervjua, Nick je izjavio: „Našim muzičarima je bilo dozvoljeno da rade šta god su želeli sa semplovima. To mi je pružalo sjajan osećaj, jer je postojala snažna povezanost između arhitekture prostora i same etikete. Iskreno, prostor je imao ogroman uticaj na muziku, stav i konačno na samo Berghain iskustvo.“ Njihova nedavno objavljena kompilacija ZEHN je okarakterisana kao nešto što „nije planirano da bude niti nostalgično, niti desetogodišnji „best of“, niti svedočanstvo o prošlosti Ostgut Tona, već zrela demonstracija trenutnog stanja izdavača, kao i nagoveštaj onoga što će uslediti – pred kraj decenije, na pragu budućnosti. Nakon takve izjave, izgledalo je kao da je ovaj izdavač tek započeo da ruši zvučne barijere i da postavlja nove standarde.

Ali priča o Ostgutu i Berghainu se ovde ne završava. 2007. godine dolazi do saradnje sa berlinskim Staatsballettom iz koje je nastao “Shut Up and Dance! Updated” – balet sa pet plesača koji su nastupali u klubu, krajem juna i početkom jula. Soundtrack za ovaj balet izdat je 29. maja 2007. za Ostgut Ton i sastoji se od pet posebno kreiranih numera perspektivnih tehno umetnika poput Luciana, Âme, Sleeparchive i Luke Slatera. Soundtrack je osvojio pozitivne kritike (pet zvezdica u prestižnom časopisu The Guardian), dok sam balet i nije pokupio baš tako dobre kritike. 10. juna 2013. došlo je do još jedne saradnje između Ostguta, Berghaina i Berlin Staatsballetta, gde su za muzički deo celog projekta bili zaduženi Marcel Dettmann, Henrik Schwarz, Frank Wiedemann iz projekta Ame i DIN (Marcel Fengler i Efdemin).

Kako je već rečeno, Berghain porodica ne podrazumeva samo di-džejeve, već i legendarne izbacivače poput Svena Marquardta. Iako je klub imao svog grafičkog dizajnera koji je radio flajere, jedan od izbacivača, Viron Vert je dizajnirao ilustracije za omot izadnja L.B. Dub Corpa, kao i za izdanja Planetary Assault Systemsa. Ako dodamo i Svena koji je pored svega još i fotograf, može se reći da su Ostgut i Berghain ne samo Meka techno zvuka, već dom za umetnike svih vrsta.